Pozdrav svima od ponosnog vlasnika treceg po redu novog Renault 4.
Prvi, srebrnasto-sivi, je kupljen posle vojnog roka (1977.) na vrlo povoljan kredit i slatko vožen na onih prvih 800 cm3 do preko 100.000 km. Prodajem ga, pa novi kredit i novi R4, ali sad GTL, beli. Taj je proshao svashta, ukjljuchujući i prašnjavo i peskovito gradilište aerodroma u Alžiru, i putovanje duboko u Saharu, da bih ga prodao u Požarevcu nekom seljaku iz okoline, kad je već bio sasvim oronuo. Mislio sam čovek će da ga malo provoza pa da ga stavi u vinograd, da ima gde da skloni glavu kad počne kiša... Najzad, kupim, naravno opet na kredit, među poslednjima kod IMV-a, i treći, srebrnasto-plavi R4 GTL, negde maja 1991. i s njim odem pravo u Dubrovnik. Tada je već bio jedini auto sa BG registracijom na parkingu ispod vrata od Pila i izazivao začuđene poglede (ali, istini za volju, niko mu nije napravio ni ogrebotinu). I on je svashta prezhiveo: rumunski benzin sa glikolom, neki benzin pomešan sa naftom iz onih "kuvanih" plastičnih flaša koji smo kupovali pod sankcijama, tek, morao sam da mu radim generalnu sa jedva 27.000 pređenih km. Puknem 1.500 maraka, ali mi donese čovek iz Grčke original Vitexove klipove, karike, ležajeve i sve bude u redu. Sada cajger kaže: 206.000 km. Letos pođem u svoju tazbinu u Veliko Gradište i usput svratim u Požarevac na pijacu, kad tamo parkiran onaj moj prethodni, beli R4 GTL, čovek ga još vozi i mora da je prešao bar 300.000 km! Ja sa ovim trećim po redu svakog ponedeljka vozim u Kragujevac (tamo predajem na Filološkom) i, pošto uvek pomalo kasnim, ganjam ga surovo, ponekad ga nateram i na 140 km/h - ne nije lovačka priča - doduše, ne vozim ga konstantno tom brzinom, ali u proseku ga ne skidam sa 125 km/h i uživam gledajući kako se za glavu hvataju vlasnici nekih žešćih mašina od moje kad ih pretičem!
Proletos moja žena kaže da smo valjda, posle tolikih godina, zaslužili veći i udobniji auto (kao da je zabotravila šta je sve u ovom kao "neudobnom" autu doživela, hehe...) i mi kupimo od njenog bliskog rođaka jedan vrlo dobro očuvan Renault Clio 1.5 DCI, dizel, ali malog diva ostavimo. Ona vozi Clio, ja svoj Srebrni Oblak. Ali, krenem pre mesec dana Cliom u KG i u povratku - auto stane. Ni makac. Odšlepujem ga u KG u veliki Renaultov servis, tamo ga gledaju, njuškaju, pipaju, najzad polome dva brezona skidajući glavu motora da bi zaključili da su vrlo osetlhjive dizne poludele, zbog vode u gorivu i šta ja znam, i da sam spržio dva srednja klipa. Sutradan mi javlja poslovođa servisa (inače neviđen moron) da je u proceni stigao do 3.500 € troška, pa da li da nastavi... Odem, odšlepujem Clio u Batajnicu kod majstor-Ljube koji mi kaže isto, da se ne isplati popravka nego ako nađem nešto dobro polovno. Od Beograda do Jagodine, preko KG, potražim i nađem ponešto, ali, ili je u groznom stanju, ili nema papire, a prodaju neki tipovi sa facom za godinu dana zatvora odmah bez suđenja. Najzad poslušam majstora ("Znaš jezik, idi na Internet nađi u Francuskoj nešto dobro") i nađem kraj Pariza ozbiljnu firmu, prodaje samo motore i menjače. Dogovorim se, sednem u Četvorku i odem do Kelebije, tamo je parkiram u avliji kafane na samom graničnom prelazu (kafedžija ljubazno primi 2000 dindži za čuvanje) i sačekam Fudexov autobus. U Parizu kupim motor, platim 1000 ajvara i još 196 za njihov PDV, pa sutradan još puknem stotku da ga odšlepujem do Trga Republike gde su parkirani naši autobusi, usput kupim i katanac jer prikolica autobusa nema svoj, a motor u prikolici treba da prenoći... Tu saznam da je vozač zvao Beograd i da su mu rekli da mi naplati 200 ajvara za prevoz motora! (A cela povratna karta za mene košta 130). Šta ću, nemam kud, a kad smo stigli u zoru na granicu, tamo nema žive duše. Brzo istovarim motor da autobus ne čeka, pospani carinik mi kaže da nema šanse da ga on ocarini na licu mesta, nego da mi neki špediter napravi papire, pa u Beograd. Nađem špeditera, on mi kao preko one stvari napravi taj jedan papir (propratniciu, kako li se zvaše), uzme 3000 dindži i, pošteno, pomogne mi da utovatrim motor u Četvorku koju sam u međuvremenu dovezao iz kafanske avlije (i prvo morao da probudim kafedžiju). U Beogradu, panika. Francuzi jedva da znaju šta je broj motora, pošto je kod njih motor potrošna roba i taj broj se i ne upisuje u saobraćajnu. Lete faksovi, najzad stigne faksom treća, ispravna faktura sa svim podacima, a jedna bivša studentkinja mi pošalje brzom poštom i original (treći po redu, sa isptavkama). Najzad, juče puknem na carini i kod ovdašnjeg špeditera još oko 600 ajvara i konačnno odvezem motor kod majstor-Ljube u Batajnicu...
Ako se sve završi kako treba, moja žena će i dalje da se vozi Cliom do svoje škole (800 metara od kuće), a ja svoju Četvorku, koja po najvećoj ciči pali, kako kažu Francuzi, "pre nego što motor okrene prvi krug". Sad jurim po Netu da nadjem neku malo bolju školjku, ili bar dobru, zdravu šasiju, a ostalu limariju prave Turci i može ovde da se nađe prilično jeftino (krilo za 20 ajvara). Ima da je vozim dok jedno od nas dvoje ne ispusi dušu.
Pozdrav svima od Vlade
I želim ti da ti se ovaj trud oko Clia isplati i da ga se slatko navozaš. Za Četvorku je to normalno... 
